О нашој цркви

Пре отприлике два века, Џорџ Фишер (Ђорђе Шагић) је био први српски досељеник који је својим умом, храброшћу и вером у Бога освојио пространост далеког Тексаса. Првобитно насељени крајеви били су јужне области око Галвестона, чије су лепоте још неистражене, дивље и прелепе природе прве откривене и где су постављени темељи Српске Православне Цркве у Тексасу и Сједињеним Државама. Вероватно никада нећемо сазнати када су први Срби почели да насељавају северне делове Тексаса, јер немамо доказа о томе, али неке старе новине помињу каубоја по имену Вукота који је водио сточаре и њихову стоку Чишолм стазом све до Канзас Ситија на реци Мисури. Ови пионирски српски каубоји, као и сви остали који су насељавали ове крајеве и борили се, током последња два века, са свим изазовима тог доба, преминули су без одговарајућег погребног богослужења и без благодати Светог Духа. Сигурно су током врелих тексашких ноћи сањали визију Српске Православне Литургије коју су могли доживети само у машти.

Индустријализација, заједно са мирисом нафтних поља, по којима је ова држава добро позната, деценијама привлачи српске емигранте. Крајем шездесетих година двадесетог века овде се доселила породица Каракашевић, затим осамдесетих година породице Симић и Палмер, које су касније постале стубови наше цркве основане 1999. На почетку деведесетих година био је огроман прилив наших људи из Српске Крајине и централне Босне и Херцеговине, који су, ношени пламеном рата, почели да граде нова гнезда у области северног Тексаса.

Мотивисани пре свега жељом и божјим Промислом, Његова Високопреосвећеност Митрополит Христофор Средње Америке одобрио је оснивање цркве Света Три Јерарха у Далас-Форт Ворту (DFW). Званичан датум оснивања цркве био је 30. јануар 1999. када је митрополит дао име и благословио црквени одбор, на чијем челу је био Рајко Симић. То се догодило у грчкој православној цркви Света Тројица на Хилкрест путу у Даласу.

Прве литургије служио је свештеник из цркве Светог Саве у Хјустону, отац Дејан Тиосављевић, који је дао све од себе да донесе мирис тамјана и приближи звуке величанствене херувимске песме нашим жедним православним срцима. Његов напор био је огроман с обзиром на удаљеност између Хјустона и Даласа. Пошто је Рајко Симић већ у децембру 1997. организовао неколико посета оца Дејана, семе вере већ је било посејано, али је његов раст у здраве клице наше православне вере зависио од много фактора. Његова супруга Загорка (Зага) Симић, као добра душа, преузела је велики терет, постајући председница Кола српских сестара, основаног 1999. Коло српских сестара окупљало је жене наше парохије у време када смо становали на пустој земљи без утврђене адресе.

У том периоду организовали смо забавне вечери у црквеним салама широм метроплекса, што је представљало главни извор финансијске подршке за наше црквене активности. Већину забавних вечери организовао је и осмислио тадашњи потпредседник првог црквеног одбора Зоран Драганић. Још увек памтимо наступ бенда Балканијанс, који нас је посетио из далеког Њујорка. Прва црквена слава (Света Три Јерарха) обележена је 12. фебруара 2000. у Грчкој цркви Свети Ђорђе у Јулесу у Тексасу, а први кумови славе били су Рајко и Загорка Симић.

Почев од средине 2000. године, богослужења су углавном била у саборној цркви Светог Серафима Саровског (Православна Црква Америке) у Даласу. Желимо да истакнемо братске везе са њиховим свештеницима и парохијанима који су дали све од себе да нам пруже помоћ када нам је највише требала. Уз то, коришћење црквене зграде и црквене сале било је потпуно бесплатно. Његова еминенција Архиепископ Дмитриј из Саборне Цркве Светог Серафима Саровског заувек ће остати у нашим најлепшим сећањима.

На Видовдан 2000. митрополит Христофор посетио је нашу парохију по други пут и, после литургије, током разговора са нашим црквеним одбором, обећао да ће учинити све да нашој парохији доведе сталног свештеника. Захваљујући Богу, у јулу 2001. прота Милан и протиница Милица Збиљић посетили су нашу парохију и потврдили да се селе из Дулута (Минесота) у Далас (Тексас). Вести су се невероватно брзо прошириле метроплексом, обрадовавши парохијане који су се трудили да убрзају ствари. Сан сневан два века се остварио и Срби парохије Света Три Јерарха коначно су добили сталног свештеника.

Није било времена за губљење. Убрзо по доласку, вредни прота, не часећи часа, организовао је састанак на ком је реорганизовао Коло српских сестара, дајући му име „Рођење Пресвете Богородице“ и поставио Раду Нешковић за председницу Кола. Такође је поставио архитекту Душана Каракашевића, драгог деку беле браде, за председника одбора за архитектуру, чији је задатак био да припреми студију о изводљивости куповине земљишта за будући црквени дом, што је још више учврстило јединство наше парохије. То су били заиста незаборавни дани. Црквени одбор, на чијем челу је био Рајко Симић, реорганизован је јер је протин циљ био да привуче што више људи у цркву. Брано Нешковић постао је благајник, преузимајући финансије од Драгана Јовановића. Частан али незахвалан посао благајника током година обављали су: Драган Јовановић 2003–2006, Брано Нешковић 2006–2012, Жељко Драганић 2013–2014, Миљан Пандуревић 2014–2015, а од 2015. Младен Кљајић.

Чинило се да прота нема довољно времена у дану, јер је неуморно посећивао наше парохијане широм метроплекса, који има полупречник отприлике сто миља. То се веома одразило на његово крхко здравље. Састанци Црквеног одбора обично су се одржавали у протином стану у Арлингтону (Тексас) и сваки пут смо имали дивне колаче које је пекла протиница Милица. Одмах после црквене славе 2002. прота је још одлучније инсистирао да се купи земљиште, иако нисмо имали прецизну одлуку шта тачно желимо да купимо. Радио је на том подухвату са великом ревношћу и инспирацијом, у потпуности се предајући одлуци да остави траг за собом. Сви памтимо његову легендарну проповед код „бетонског блока“ када је проповедао људима окупљеним око себе.

Држећи руке раширене као узлетели орао, говорио је да треба да се боримо, док ми, стојећи тамо полупромрзли на том зимском сунцу једноставно нисмо веровали у то. Тада је донета историјска одлука да се уводе парохијски прилози које плаћају све породице које су веру држале у срцу. То је била добра одлука која је постала морална обавеза наших парохијана и која је релативно обновила наше финансије.

У то време добили смо донацију од 65 000 долара од гђе Нене Манојловић, као и зајам од наше Епархије средње Америке у Либертивилу близу Чикага, у износу од 40 000 долара, што нам је појачало наду у куповину земљишта. Било би грешно не поменути оно што је митрополит Христофор истакао: „Будите захвални господину Стеви Добријевићу из Индијане који је био члан Епархијске управе и који је добро знао проблеме с којима се суочавате у Даласу, а где је живела његова ћерка. Дуги низ година био је пријатељ са мужем гђе Манојловић и саветовао јој је да ту суму донира вашој парохији. Такође је утицао на остале чланове Епархијске управе да одобре зајам.“

Тешко је запамтити све што је било важно, док време неумитно пролази, али имали смо наш први пикник у јуну 2002. на Вајт Рок језеру у Даласу са турнирима у фудбалу, одбојци, боћању и шаху. Роштиљ, употпуњен са неколико чашица шљивовице, одиграо је важну улогу у побољшању укупног утиска. Одзив је био изванредан. Тог лета прота је „крстарио“ са Душаном Каракашевићем по средишњим подручјима метроплекса у потрази за лепим и јефтиним земљиштем погодним за цркву. Нашли су га у Ирвингу на Balleywood путу, одакле се видео стадион Каубоја. Рекао би неко да то није ништа посебно, али у то време чак нам је и шупа изгледала као дворац. Кредит од банке није долазио у обзир. Цена земљишта била је 220 000 долара. Наше жеље биле су огромне, а средства веома ограничена док нисмо добили више него великодушну помоћ и подршку од Драгоша и Дениз Белчевић, који су у то време били потпуно непознати нашим парохијанима јер су управо дошли из Њу Џерзија. Породица Белчевић донирала је нашој цркви 161 000 долара за куповину земљишта. Остало су биле формалности. На нашој црквеној слави 2003. митрополит Христофор је благословио имање на чијем смо средишту подигли велики освећени крст. Током наредне две године имање је било место непрекидне грађевинске активности и бескрајне воље. Жељко Јовановић и Жарко Кнежевић поставили су водовод. Иконостас у црквеној сали израдиле су вредне руке наших парохијана. Велелепно осмишљено Свето јеванђеље донирали су Ђуро и Слободанка Миланко. Црквена сала је изграђена 2004. без много буке и коришћена је за све црквене активности. Најлепшу мермерну часну трпезу осмислио је и израдио Бошко Маглов као поклон и знак поштовања према отаџбини. Такође је основан фолклорни ансамбл „Растко“ да младима омогући да науче прве српске игре.

До средине лета 2005. прота Милан нас је ражалостио, признавши да ће ускоро отићи у пензију и да Црквени одбор треба да почне да ради на проналажењу новог свештеника. Сви опроштаји су тужни! Неизбежност овог земаљског живота доказује да је све привремено осим вечне Цркве. Брачни пар прота Милан и протиница Милица Збиљић оставили су неизбрисив траг у цркви Света Три Јерарха. Заиста је било храбро у том добу доћи до скоро ничега и учествовати у судбини свога народа, овде, у северном Тексасу. Њихово највеће достигнуће била је непоколебљива вера да из немогућег може настати могуће. Упркос крхком здрављу, заиста су се трудили да своје дужности обављају часно. Одласком у Аустралију недостају многима.

Почетком октобра 2005. стигао је нови свештеник отац Љубинко Савић из Чајнича, (Република Српска) са породицом. Врло млади, са свежим погледом на живот, храбро су се суочили са бројним проблемима. Идући стопама многих Срба, који су дошли у ову далеку земљу, и они су окусили горки емигрантски хлеб. „Изабрани смо Божјом вољом, послати у далеки свет благодаћу Светог Духа, и ‚распели смо се за свет‘ по апостолу Павлу“, биле су неке од речи које је отац Љубинко изрекао у једној од својих првих проповеди.

Почетком 2006. Црквени одбор имао је седам чланова од лаика и оца Љубинка; председник је постао Драгош Белчевић, а његов претходник Рајко Симић остао је у Одбору. Дужност црквењака почели су Јово Зуза, Марко Зечевић, а касније Чедомир Солдатовић и Жељко Цијук. Овај тим је радио савршено.

Белчевић је имао идеје и, захваљујући Богу, новац, који је требао за остварење циљева. Није било лако гласати за селидбу са нашег имања на Balleywood путу, које нам је прирасло к срцу упркос свим манама, али стварност нас је гурала у новом смеру. Тај задатак испунили смо уз благослов митрополита Христофора. Почетком 2006. купили смо садашње имање на South Story Road у Ирвингу (Тексас), где смо и данас. Око 1–3 акра земљишта на коме се налазе црквена зграда, црквена сала и у припрати трособна кућа, у коју смо преселили свештеника са породицом, плаћено је нешто више од 800 000 долара. Током наредне године платили смо продавцу (баптистичкој цркви) цену куповине из средстава Драгоша Белчевића, која је он касније, у наредним годинама, отписао, док смо му ми још увек враћали део новца који смо добили од продаје старог имања. Нема потребе наглашавати да смо чак и старо имање купили из Белчевићевих средстава.

1. октобар 2006. био је званичан датум селидбе на нову адресу. Црква је, наравно, морала да се преуреди, као и сала и кућа. Десетине људи обављало је ове радове добровољно, уштедевши тако много новца. Фирма Слободана Зарца преуредила је кућу. Предраг Самарџија уз помоћ пријатеља је поправио електроинсталације у цркви и сали. Горан Младеновић је осмислио бар и кухињски простор, а Неђо Кукољ је уредио олтарски простор. Касније су Љубинко Топаловић и његова фирма платили и поставили вентилаторе у црквеној сали. Роберт Освалд одржавао је подове у беспрекорном стању.

Отац Љубинко није проводио много времена лечећи тугу за домом, јер је морао да се брине о многим друштвеним активностима, поред редовних црквених дужности. У то време отворена је школа веронауке, а Далиборка Матић и Радмила Кнежевић су предавале нашој деци, затим Јелена и Крис Техлриан, Анита Пандуревић, Марија Драганић, а сада Ранка Михаљчић.

Затим смо прешли на идеју куповине иконостаса; Драгош Белчевић је потписао уговор у Трстенику, а Црквени одбор изабрао је Рајка Симића и Брана Нешковића да спроведу план. Прошло је скоро две године од замисли до поставке, а да не помињемо и напор који је овај посао захтевао. Данас на улазу у цркву стоји табла са именима свих добротвора чије су донације директно употребљене за плаћање иконостаса, чија је цена износила око 60 000 долара. Иконостас заиста представља право уметничко дело, не само дрворез (Јован Веиновић – Херувим Трстеник), већ и сликарство (иконописац Душан Минковић – Београд), и као такав остаће сведочанство нашег постојања на радост онима који ће доћи после нас.

Дан о ком су сањале многе генерације српских досељеника, авантуриста и свих оних којима је северни Тексас био краткотрајни дом, или вечно почивалиште, био је 3. мај 2008. када су освећени имање, црквена зграда и иконостас. Чин освећења цркве служили су Његова Високопреосвећеност митрополит Христофор Средње Америке, Његова Преосвећеност епископ Митрофан Источне Америке, Његова Преосвећеност епископ Максим Западне Америке, велечасни протојереј-ставрофор Милан Збиљић, отац Алексадар Бугарин, протођакон Станимир Спасојевић и оци Дејан Тиосављевић, Срђан Веселиновић, Саша Петровић и Љубинко Савић. Присутан је био и генерални конзул Републике Србије г. Деско Никитовић. Тешко ће се поново окупити толико мудрих српских глава на једном месту под тексашким сунцем. Новоосновани црквени хор „Свети Јован Дамаскин“ под вођством диригента Јелене Техлириан и чланови: њен муж Кристофер (Михаило), Саша и Далиборка Матић, Иван Тасић и Јовица Николић улепшали су богослужење. Стотине људи је присуствовало. Због ограниченог простора многи су остали напољу, али тог дана захвални парохијани су држали широк осмех на лицу.

После ручка и говора прослава се наставила, а почела је претходног дана и трајала до касно у ноћ. Фолклорна група, обучена у народне ношње управо стигле из Србије, извела је неколико кола из Србије, што је изазвало аплауз и сузе радости на лицима присутних.

Коло српских сестара лепа је и посебна прича у којој наше мајке, сестре и супруге издвајају време и пазе да сваки догађај буде добро организован. Требала би нам веома дебела књига да опишемо све њихове подухвате. Припрема недељног ручка, која је постала традиција, захтева много труда, али нашим сестрама ништа не изгледа тешко када је реч о нашој цркви. Прикупљање новца и робе за хуманитарне сврхе и за наше угрожене људе у отаџбини организовано је много пута. Загорка Зага Симић је два пута председавала КСС, а касније су га водиле Рада Нешковић, Милица Ракић, Драгана Солдатовић, Радушка Николић, Неда Радовић, Нада Змукић, а сада Нада Репаја. КСС је локомотива наше цркве и језгро које гарантује опстанак.

Венац свог рада и, у исто време, признање свим добротворима и онима који су допринели нашем развоју је „Орден Светог Саве првог реда“ који је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио породици оснивача Драгошу и Дениз Белчевић. Митрополит Христофор им је то највише одликовање Српске Православне Цркве доделио на црквеној слави 2009. Тешко је набројати све донације које је ова породица дала црквама, манастирима, свом родном месту, појединцима. Човек који је прво отплатио црквену хипотеку, а потом хипотеку своје куће, што много говори о његовом милосрђу и доброти срца. Сигурно Срби северног Тексаса неће заборавити ни то, ни сузе радости на лицу проте Милана када је Драгош отписао дуг за старо имање.

Године 2009. извршена је реструктуризација епархија Српске Православне Цркве у САД и Канади. 11. јула 2009. у манастиру Нова Грачаница одржано је уједињење епархија, а Епархија средње Америке припојена је Епархији Новограчаничко-средњезападноамеричкој под епископом Лонгином. Наша парохија је тако дошла под духовну бригу канонске Цркве, након расколничких подела које су погодиле српско православље у дијаспори. Отац Љубинко Савић и Брано Нешковић били су међу онима који су се трудили за то јединство. Наша црква Света Три Јерарха улепшава Далас у Тексасу, уз свеће из манастира Светог Саве у Либертивилу у Илиноису.

У фебруару 2012. епископ Лонгин доделио је Епископску грамату низу парохијана за преданост православној вери и осталим хришћанским врлинама. Рајко и Зага Симић примили су своју другу грамату; прву су добили 2003. заједно са Неном Манојловић и Драгошем и Дениз Белчевић. Остали награђени били су Анђелко и Милица Ракић, Бранислав и Зденка Тодоровић, Јовица и Радушка Николић, Жељко Драганић, Радмила и Душан Кнежевић, Чедомир и Драгана Солдатовић, Кристофер (Михаило) и Јелена Техлириан, Саша и Далиборка Матић, Јово и Митра Зуза, Драгиша и Милица Томић, Душан и Бранка Каракашевић и Брано и Рада Нешковић.

Коначно је дошао крај готово деценији интензивних грађевинских и реконструкцијских радова. Парохија је била без дугова, а отац Љубинко је могао да посвети више времена духовној организацији цркве.

Када се Марија Глушчевић-Драганић придружила Црквеном одбору, парохија се отворила ка новим културним изгледима. Помогла је да се српска култура представи на два међународна фестивала: Worldfest (20–21. августа 2012. у Адисону у Тексасу) и Dallas International Festival (25. маја 2013). На једном од тих догађаја Блаженка Јовановић и Зага Симић су показале како се прави домаћа гибаница (пита).

Следеће године, на црквеној слави, прослављена је 15-годишњица парохије. Епископ Лонгин доделио је Орден Константина Рајку и Загорки Симић за њихову преданост и дугогодишњу службу.

Загорка Симић је из Ниша, а Рајко Симић из Чајнича. У Тексас су се преселили 1983. са своје троје деце — Томиславом, Кристином и Николом — након што су живели у Енглеској.

Данас им од срца можемо пожелети добро здравље и пријатне дане у годинама које долазе.

Марија (Маја) Драганић извела је рецитал „Венац славе“, уз помоћ Тамаре Освалд Долаш, Марине Зузе и Јовице Николића.

Године 2013. Драгош Белчевић предао је палицу Црквеног одбора Браниславу Тодоровићу. Нови председник поставио је циљ да чува веру и заједницу, уз задатке попут асфалтирања паркинга, постављања дечјег игралишта и организовања фудбалског турнира. Његова ћерка Вера помагала је у административним пословима.

На црквену славу 2016. Његова Преосвећеност епископ Лонгин Новограчанички и средњезападноамерички уздигао је оца Љубинка Савића у чин протојереја. Епископ Лонгин је упитао оца Љубинка о његовим утисцима после десет година службе у овој далекој земљи. Отац Љубинко је рекао да се улога свештеника овде разликује од оне у отаџбини, и нагласио је жртву и службу.

Црква и парохијани успоставили су сарадњу са осталим српским црквама у Тексасу, посећујући их на славама — празницима ктитора — и другим прославама.

Црквена библиотека је основана када је стигао отац Љубинко Савић; донео је око сто књига из Босне. Парохијани често донирају књиге из Србије, и библиотека се и даље шири.

Црквена школа (РАСТКО школа) стално расте. Деца уче о православној вери, српском језику и култури. Ученици припремају програм за Светосавску приредбу — рецитале, певање и фолклорне игре — и учествују у међународној ликовној изложби „Захвални свет“.

Наши ученици су изразили своју православну димензију вредности и српско наслеђе. Међу 110 ликовних дела изабраних за изложбу, критичари су запазили све наше ученике. Лилијана Парсонс (унука Рајка и Заге Симић) победила је у категорији 4–6 година. Штавише, победник целе изложбе била је наша ученица Емилија Плавшић (ћерка Марије и Душана Плавшића).

Већ неколико година Ненад Збиљић и Огњен Бјелић пружају подршку црквеном хору и помажу оцу Љубинку на олтару. Радујемо се присуству црквењака који помажу оцу Љубинку, који их води, као и генерације које долазе, тако да све већи број деце и младића стиче ову благодат и знање везујући се за веру и цркву. Учествовала су многа дивна деца; истакли бисмо подршку Стефана и Михаила Матића, као и подршку синова оца Љубинка - Адама и Алексеја Савића.

Током 20-годишње историје цркве Света Три Јерарха у парохији DFW, крштено је 138 парохијана и вршено је 27 светих тајни брака.

Наша парохијска заједница наставља да организује фудбалске турнире, такмичења у игри, забаве и прославе православне Нове године. Драган Јовановић као тренутни председник Црквеног одбора труди се да одржава цркву и имање. Већину послова око цркве и имања и даље обављамо сами. Златне руке мајстора Горана Жабића и вредан рад и помоћ пријатеља Горана Рајића и Громика Репаје оставили су велики траг и позитиван утицај.

У последње време радујемо се новим члановима у нашој парохији — породицама које се досељавају у Тексас из других крајева САД (нпр. Калифорнија, Чикаго), као и онима који долазе из Србије због могућности професионалног напредовања. Све је већи број српских предузетника који успешно воде своје фирме и увек одговарају на позив нашег свештеника за потребне донације цркви.

У очекивању 20-годишњице наше цркве, захваљујемо свемилостивом Богу на свим благодатима. Задовољни смо што смо у име православне хришћанске вере и српске културе укорењени у северном Тексасу. Надамо се и радујемо се млађим генерацијама које долазе и које ће овај подухват наставити још снажнијим и већим корацима. Јер мисија Цркве је да се и у овом делу света шири православна реч Божја, на радост Христу Спаситељу. Амин (Нека буде).